Hoću sam

Hoću sam

Kada razmišljamo o samostalnosti uglavnom imamo na umu poželjnu odliku odrasle zrele osobe. Ipak, veoma često bavimo se samostalnošću u kontekstu manjka ili nedostatka iste, kako kod dece različitih uzrasta, tako i kod onih koje, makar kalendarski, smatramo odraslima. Samostalnost nam može delovati kao apsolutna kategorija koju neko poseduje ili ne poseduje i onda kažemo da je nesamostalan ili zavisan od drugih. Međutim, svi negde uviđamo da su samostalnost i zavisnost samo dva kraja istog kanapa, odnosno da se radi o dimenziji, pa je samostalnost odlika koja je kod nekog izražena u određenom stepenu. Možemo zamisliti kako se tokom života penjemo uz taj kanap i dostižemo sve veći stepen samostalnosti. Osvajanje samostalnosti počinje od rođenja. U taj prirodni proces beba se upušta vođena željom za životom. Ona ulaže ogroman napor da bi svakodnevno pravila male razvojne pomake i svaki samostalni korak predstavlja za nju trijumf, koji joj daje snagu da se penje dalje.

Za samostalnost je potrebna sigurnost, čvrsta baza na koju se oslanjamo, jaka osnova sa koje se možemo otisnuti u svet. Da bismo osećali da imamo sigurno uporište, potrebno je da nam na početku neko dozvoli da budemo zavisni. Kada imamo osećaj da postoji neko ko će se odazvati na naše dozivanje, prepoznati šta nam treba, umeti da zadovolji naše potrebe i ostane sa nama čak i kada ne ume, onda smo sigurni da smemo pokušati da sami zakoračimo i da neće biti strašno ako ne uspemo, jer ćemo pasti u meki zagrljaj.

Veoma je teška uloga tog od koga na početku toliko zavisimo. On treba da bude u stanju da podnese da smo mali i stalno nešto tražimo i da je neophodan i odgovoran za nas. A onda, nasuprot tome, treba da nam dopusti da pokušamo sami i podnese da tog trenutka nije potreban, a da ga to ne naljuti, ne rastuži i da bude spreman da nas ponovo prigrli kada osetimo potrebu za tim. Kada taj naš najvažniji drugi, naš roditelj, ne bi bio u stanju da podnese našu potrebu da se na njega oslonimo, mi se ne bismo osetili sigurnim i poželeli da stojimo sami. Koliko god da bi nas gurao, tada ne bi vredelo, samo samostalno ispravljanje dovelo bi do toga da stabilno stojimo. Sa druge strane, kada ne bi mogao da nam dopusti da kada se osetimo spremnim ustanemo sami, mi nikada ne bismo trijumfovali, ne bismo se osetili snažnim i moćnim i, koliko god puta da nas stavlja na noge, padali bismo kao sveće u njegovo sve tvrđe i umornije krilo. Zato je uloga roditelja toliko zahtevna. On treba da oseti dokle da nas pridržava, a kada da nas pusti da pokušamo sami. I pošto nećemo uvek biti uspešni, da podnese da mu se vraćamo po malo utehe i podrške, ne sa željom da uradi nešto umesto nas, nego da nas neko vreme ponovo trpi zanisne, kako bismo skupili hrabrosti da pokušamo sami ponovo.

Ako se setimo prvog posezanja, prvog hvatanja igračke, prvog sedanja i prvog koraka, prvog hvatanja kašike i prvih zalogaja koje je dete samo prinelo ustima, prvog obuvanja patofne, prvog navlačenja trenerke, prve kule od kockica, prve škrabotine i svega ostalog što je dete uspelo po prvi put, na tim slikama uvek je nasmejano dečje lice, ti uspesi oduševljavaju dete i ono ih proslavlja! Rešenja koja smo pronašli sami ostavljaju duboki trag u našem mozgu, putanju na koju se posle možemo vraćati i glačati je po sto puta. Hajde da budemo ti koji će prepoznati takve trenutke i gledati zadovoljno svoje dete koje uspeva samo, jer smo mu omogućili da se oseti sigurno i poželi da se vine – samo!