Tempo svakodnevice nalaže da tokom dana roditelji često žure automatski obavljajući poslove od trenutka kada otvore oči- brzo obave ličnu higijenu sa detetom, oblačenje, hranjenje, izlaženje iz doma… Zbog nedostatka vremena, dete postaje pasivni učesnik i navikava se nasvoju ulogu „posmatrača“. Mogućnost da usporite i pružite podršku detetu da ovlada postupcima samonege i samoposluživanja daje detetu priliku da stekne dobre osnovne životne navike, razvija samostalnost i samopouzdanje kao i komunikaciju, optimalno svojim mogućnostima.
Ovladavanje novom veštinom je proces. U tom procesu važno je da ne postavite prevelike zahteve ni pred sebe ni pred dete. Neophodno je da budete strpljivi i bez postavljanja rokova jer ideja da postoji određeno vreme za koje dete mora da stekne veštinu ili naviku donosi
višak pritiska, osećaj nezadovoljsva i razočaranja (sobom i/ili detetom), ljutnju, narušavanje interakcije sa detetom…
Strpljivost i „mala doza“ su ključne stvari u uvođenju bilo čega novog.
Pokušajte da se oduprete svojoj potrebi da ubrzate stvari. Planirajte male korake, očekujte ih, naučite da ih prepoznajete, budete zadovoljni i pokažete svoje zadovoljstvo detetu. Kako u danima „vežbanja“ ne bi prevladao osećaj frustracije, važno je da postoji balans između „zadatka“ i zadovoljstva- pored zajedničkog angažovanja u cilju podsticanja i podučavanja, potrebno je i zajedničko vreme za uživanje.
Opšte smernice za ovladavanje osnovnim postupcima samonege i samoposluživanja:
1.Uvođenje rutina (pod ovim podrazumevamo aktivnosti koje imaju svoj uobičajen sled, dešavaju se svakodnevno, u okvirno isto vreme , na istom mestu) omogućava predvidljivost, a predvidljivost stvara doživljaj sigurnosti. Predvidljivost je važna i da bi dete razumelo šta se očekuje i da bi moglo da reaguje, uskladi ponašanje sa spoljašnjim očekivanjima.
2. Pre započinjanja aktivnosti pripremite sve što je potrebno. Ako procenite da je moguće, možete nakon najave određene rutine, zajedno sa detetom obaviti pripremu (ili možda samo pojedine delove).
3. Koristite iste reči i ponašanje kojima najavljujete aktivnost, pratite postupak,
završavate aktivnost (kada dete ovlada rutinom, rečnik i postupanje mogu biti fleksibilniji).
4. Uklonite sadržaje koji ometaju samu aktivnost – igračke, tv i sl; važno je da dete bude svesno onoga što se događa, a ne da se aktivnost „obavi“.Prvi korak u samostalnosti je detetova svesnost o onome što se događa i njegova zainteresovanost. Ukoliko dete pokaže nameru da radi nešto drugo, budite strpljivi- imenujte (opišite) njegovu radnju i lagano ga preusmerite na rutinu koju obavljate.
5. Sprovodite aktivnost u sporijem tempu da bi omogućili detetu da bude usredsređeno na ono što se događa, kao i da bi i sami imali dovoljno vremena da se usredsredite istovremeno na dete i na ono što radite.
6. Ponudite detetu mogućnost da učestvuje – dovoljno je da zastanete tokom aktivnosti i izrazom lica, položajem tela, par trenutaka (odbrojte bar do 5) iščekujete reagovanje deteta; zadovoljite se trenutnom mogućnošću deteta (dete može da bude nezainteresovano i pasivno,može da posmatra sa zanimanjem, može da daje neke signale da očekuje produžetak aktivnosti,
može da preuzme inicijativu u nekoj meri; dete može da promenljivo funkcioniše – bude malo aktivno, pa opet pasivno…) Ukoliko je potrebno, možete detetu pružiti pomoć (pokazivanjem, imenovanjem predmeta/radnje, dodavanjem…) i fizičku podršku (dodirnuti, usmeriti pokret…).
7. Strpljivo ponavljajte rutine – iz dana u dan ponavljajte isti postupak, dok dete ne počne dosledno da se pridružuje aktivnosti svaki put kada napravite pauzu i iščekujete njegovu reakciju/učestvovanje.
8. Proširujte angažovanja deteta – kada se dete dosledno pridružuje, možete da očekujete više njegovog angažovanja te je potrebno da smanjite vaše (pripremite situaciju i pozovite dete na aktivnost, ali je ne započinjite; pravite češće kratke ili duže pauze tokom rutine i sl.).
9. Učinite da situacija bude opuštena, kada je moguće i zabavna (npr.izmislite pesmice ili recitacije kojima se prati aktivnost ili koristite već postojeće, prikladne).
Ne treba zaboraviti:
-dete uvek radi najbolje što može u datom trenutku
-iako su u pitanju rutine, ne treba praviti „vojničku“ atmosferu u kojoj dete
zastrašeno ispunjava zadatke
-dete treba da se oseća dobro, zadovoljno i sigurno jer tada daje svoj
maksimum (koji može biti različit u različitim situacijama)
-i kada ne ide kako smo zamislili, neophodno je održavati pozitivnu
interakciju sa detetom jer samo tako se može postići dugoročni cilj da dete
trajno ovlada nekim veštinama i navikama, a ne da ih obavlja samo kada je
nadzirano i neprekidno usmeravano.
Ivana Vuleta, psiholog
Ljiljana Dostanić, logoped